Магнети се могу поделити на јаке и слабе магнете.
Јаки магнети се односе на магнете са високом снагом магнетне индукције, који могу генерисати јако магнетно поље у малој запремини, а њихова магнетна својства су релативно стабилна и није их лако променити. Примери укључују метале као што су гвожђе, кобалт, хром и волфрам, као и легуре као што су легуре високог обртног момента, меке магнетне легуре итд.
Слаби магнети се односе на магнете који имају мали интензитет магнетне индукције, производе слабије магнетно поље у већој запремини, а њихова магнетна својства су релативно нестабилна и лако се мењају. На пример, метали као што су алуминијум, бакар, магнезијум и никл, као и неки легирајући материјали као што су легуре алуминијум-магнезијум, легуре никл-хрома итд.
Разлике су углавном у погледу јачине магнетне индукције и магнетне стабилности. Јаки магнети имају већу снагу магнетне индукције и могу да генеришу јако магнетно поље у мањој запремини, док слаби магнети, напротив, имају мањи интензитет магнетне индукције, производећи слабије магнетно поље у већој запремини. Поред тога, магнетизам јаких магнета је такође релативно стабилан и није га лако променити, док је магнетизам слабих магнета релативно нестабилан и лако се мења.
